Gaga - beta testera

Od početka ove godine događalo se sve i svašta… Prolazili smo kroz kojekakve krize i usled svega toga, našla sam se u nekoj vrsti dileme… Ajde da ne bude klasično, potkrepiću sve što mi se mota po glavi nekim pričama
Priča prva: Njih par izašlo je to veče.. I normalno, kako to kod nas ide, popilo se, možda ne i previše, ali opet dovoljno da izazove neki strah. Ali neustrašivost nekada može da se meri i sa gloopošću, ako ćemo iskreno! I tako, ne bi li nastavili zezanje sedaju u kola… I negde na pola puta od dobre zabave desi se ono najgore - auto prokliza i njih više nema! Ko je kriv - ne zna se!
Priča druga: Subota veče… Opet, po ko zna koji put izlasci i niko ni ne sumnja šta sve može da se desi… Provod prošao, kreće se kući… Lagana vožnja… Sledeća scena - koma! Niko nije želeo da se to desi, ali ipak je majstor gario putem 160 km/h!!! On je kriv! I svestan je toga! Ali - nije on hteo nikoga da povredi! Nikoga! Bedak, zar ne!?
Priča treća: Velelepni dogadja, sa hiljadama ljudi! A onda neredi, haos i kolaps u gradu! Toliko ovoga je spaljeno, toliko ovoga je polomljeno, toliko ovoga je uništeno… Bilans - jedno telo ugljenisano!
Priča četvrta: Gradski momak! Svi ga znaju, faca je… Normalno! Jednog jutra osvane mrtav - overdose! Slučajno! Njegovi najbolji prijatelji su bili toliko ljubazni da ga, kao u američkim filmovima, samo ostave… Vernost! Najbolja stvar na koju čovek može da se osloni u životu! Ali nije on loš… Eto, slučajno je bilo!
Priča peta: Nemi posmatrač - ja! Usled nekih događaja koji su protresli samo mene postala sam malo tupa… Posle svega, u stvari pitam se - jesam li ja zla?!
Ima ljudi sa kojima mogu da kažem da saosećam! Kao oni koji su samo bili u kolima i koji nisu mogli da reaguju na drugi način niti da utiču na situaciju! Ili roditelje sve one dece koja su stradala zbog glooposti nekog drugog!
Ne razumem onog koji je hteo da se zabavi brzom vožnjom i da računa da niko neće biti povređen! Koji to debilni mozak može tako da razmišlja?! Ako i želi da se zabavlja na taj način onda neka dobro porazmisli da na tim putevima nije samo on/ona i da ima drugih ljudi kojima je život mio i koji te noći (ili dana) nisu krenuli do grada da bih ih vratili i plastičnim kesama!
Ne mogu da se ne zapitam da li sam zla ako kažem da ne razumem takve likove!?
Ili ako kažem da ne razumem kako je jedno dobro dete moglo da dospe tamo gde mu nije mesto!? I da time gde se nalazio i kako se ponašao, bez obzira na sve priče koje postoje i opravdanja - naneo najveći bol svojim roditeljima! Kao mislio je na njih kada je doneo takvu odluku?! Zar nije time kako se poneo pokazao nepoštovanje prema svemu onome što su ga učili, prema vrednostima koje su oni cenili i ako su prošli kroz isto što i on, možda čak i nešto više!?
Razmišljam onda kako to ja nisam postala ovo ili ono ili nisam napravila neko sranje! Je l’ se čovek rodi sa predispozicijama za tako šta - da bude toliko egoistichki i narcisoidno nastrojen i da misli kako se svet samo oko njega okreće?!
Možda sad ovo ne bude imalo smisla, ali neke priče su se toliko puta ponovile da gube smisao! Nisam ni više toliko ozlojeđena pa možda i ne mislim tako kako sam mislila… U stvari i dalje ne žalim neke stvari koje se dešavaju kada neko ne misli i ne koristi se svojom glavom!
Ali i dalje smatram da ne treba žaliti one koji samo na sebe misle! Jer da misle i na druge ne bi mogli da dodju slučajno do overdosea, jer im nikad ni na pamet ne bi palo da budu toliko sebični… Ili bi kad sedaju za volan razmislili o tome ko sedi sa njima u kolima ili da na tom drumu ima i nekog drugog! Mozda najbitnije - kad god bi pozeleli da urade nešto što smatraju da je u datom momentu ispravno pomislili bi na posledice… Jer svako delo za sobom vuče posledice… Samo što ih mi kao ljudi, ako su dobre ni ne primetimo… U stvari primetimo ih ali ih ne percipiramo kao posledice, nego kao zaslugu ili tako nešto slično! A kad je loše… Onda samo idu reke suza ili jadikovke ili kuknjava na ovaj ili onaj nachin i sve se smatra kaznom!
Kako god bilo, koliko god ja nehumana i zla bila - neka je večna slava onima koji nisu tu tuđom greškom!
A svima ostalima.. Samo pamet u glavu i kad god poželite nešto da uradite dva puta merite a jednom secite i uvek prvo mislite na one koje volite, a ne na sebe same!

P. S.
Ovo je nešto što sam napisala pre izvesnog vremena, kada sam baš bila pod utiscima nekih stvari koje su se desile u tom periodu… A kako sad nisam baš u nekom fazonu da pišem, bar ne nešto novo, jer jednostavno nemam inspiraciju niti neke posebne teme o kojima bih pričala, osećam da bi ovo trebalo da podelim sa vama zato što još uvek osećam težinu reči koje sam napisala… Eto, stavljam vam još neka svoja razmišljanja na raspolaganje… A vi budite sudije i recite jesam li prestroga i krije li se u meni resident evil… Ili sam tada bila samo tužna i nisam znala kako drugačije da iskažem svoju bol i patnju!

Svi koji me poznaju makar i malo znaju da ja nisam neki sportski fan… Ali kada su u pitanju utakmice naših reprezentacija (samo ukoliko nije fudbalska, pošto ja od onog momenta kada sam počela da koristim svoje sive ćelije smatram da je to uludo bacanje para!) ja bacam srce na teren i stavljam glas na kocku! Srećom, po mene, ali ne i po ostale, moj glas me do sada nije izdao! To mogu da potvrde moje kolege sa fakulteta, koje znaju da kad je navijanje u pitanju mogu da vrištim i da me oni sa susedne tribine ne mogu nadjačati :D… No to sad nije ni bitno!
Razlog zbog kog pišem je, mislim da to već možete i sami da pretpostavite - sinoćnje finale u vaterpolu! Da, da… Pre neki dan sam u novinama pročitala da ovi koji su u tom organizacionom odboru, ili kako li se to već zove, izjavili da nikako ne žele da se dogodi da se u finalu nađu Srbija i Crna Gora! Zamislite vi to! Kad sam već kod toga - žao mi je samo što Hrvati nisu pobedili Mađare! Trebalo je to tako da bude… E sad da se vratim na našu ekipu… Igrali su svaka im čast! Ali još u utakmici protiv Mađara, onaj sudija… O Bože! Koliko jedan čovek može da bude užasan i potplaćen to je zlo! Dave nam čoveka, a on ništa… To sam primetila i kod Hrvata - nisam momku zapamtila ime, ali dao je intervju posle utakmice sa Mađarima, momak skroz izgreban po grudima! ko da je išao kod mesara a ne na utakmicu! Kontam ja da je to grub sport, pričao mi drugar koji se bavio istim! Ali brate mili što je mnogo mnogo je!
I onda nam kao šlag na tortu dodele istog sudiju koji je svirao kontra faul na faul kotra faula! Ko je razumeo svaka mu čast! Ja nisam, evo priznajem! I bilo mi je jako krivo što su se momci toliko namučili i što se iz aviona videlo koliko su demoralisani sudijinim suđenjem… Pravili su greške i neke čiste stvari su ispromašivali, ali to je igra i život…
Sve u svemu hoću javno da čestitam ekipi Crne Gore, iako sam videla neke komentare nekih Crnogoraca koji uopšte nisu za hvalu! I da poručim tim nekim Crnogorcima, jer znam da nisu svi isti, da je od svih Srpskih ekipa vaterpolo ekipa oduvek bila jedina koja je mogla da prizna časno poraz i da kaže kad je neko bio bolji! Sinoć im se na licima videlo šta su mislili!
I još nešto za kraj - POBEDI DAČO, SVI SMO UZ TEBE!

Stojim pre neki dan tako pred ogledalom i posmatram se kao neka looda tinejdžerka, koja se nalazi u fazi samootktivanja - nos mi je nekako kriv, leđa su mi previše široka, ruke dugačke, šake prevelike a o nogama da ne govorim Em što su krive (to sam od tate nasledila, ikserice), em što imam pregolema stopala (što bi moja pokojna baba rekla “dečiji grobovi” :D)… I onda stanem pa se zapitam - jesam li ja greška prirode?! Mislim, ne kao da sam grdoba, nego jednostavno jesu li se eto igrom neke slučajne greške zamenili moji x i y hromozomi, tj. hromozomi mojih roditelja pa umesto da imam yx ja dobih xx… Mislim da je to tako za devojčice, xx… Ako se još dobro sećam biologije Ako sam se zbunila nek me neko slobodno ispravi! (Proverila sam, još me moje poznavanje buiologije služi )
Šta da sam ja u stvari stvarno trebala da budem dečak…. Po onome što sam gore navela da sam videla, jedino ove dve izbočine koje imam u predelu grudnog koša me odvajaju od tog… Ovaj, da i ono nešto… Je l’ između nogu Kad se ošišam podsećam na dečaka! Dok sam bila mlađa i je l’ dok su me na zahtev mog oca šišali na kratko, pa i kasnije u pubertetu kada bih rešila da napravim drastične promene, ljudi na ulici su me mešali sa dečakom! A i majka mi je jedno 300 x za ovih mojih tričavih 2 i po decenije života ponovila da sam trebala da budem dečak Eto šta ti je kada u samom startu srušiš sve iluzije svojih roditelja
Neću da se žalim, daleko bilo! Samo me eto interesuje ono čuveno ŠBBKBB (za one koji nisu učili engleski prevod: šta bi bilo, kad bi bilo )… Da li bi mi bilo lakše u životu?!
Što se oblačenja tiče, to znam i smatram da bi mi 100% bilo lakše… I onako sam 90% svog vremena u muškim stvarima koje sam na neodređeno vreme pozajmila od ovog ili onog druga Ili jednostavno sama sebi kupim mnešto što je široko i šljampavo i po mom skromnom mišljenju komotno Volim i ja klasične ženske modele, ali to u današnje vreme nije prihvaćeno jer je suviše konzervativno! Eto, ni klasično žensko ne mogu da budem Ne mogu ja bre da nosim ovu današnju kich i shund mnodu Nije to moj fazon!
E onda idem dalje pa kontam, da mi je ovaj jezik i da mi je ova pamet - pa ne bi bilo devojke u ovom našem malom gradu a i šire koja ne bi poželela da bude samnom Da, i kao ženi mi je skromnost jača strana Mislim gledam ove ostale pripadnike mog horoskopskog znaka (u koji storgo verujem, baš zbog tih nekih karakteristika) koji vode računa o sebi i stvarno su pravi šmekeri (ovom prilikom im javno skidam kapu i puno ih pozdravljam!)… Jednostanvo imaju žvaku A što je još bolji, neki se prodaju za smotane A devojčice svih doba padaju na to kao muve na lepak Ali dobro nisam sada da bih odavala zavodničke tajne mojih prijatelja
E onda je tu još jedna stvar koja se zove posao! Definitivno je to da u današnje vreme kada se govori o tome da postoji rodna ravnopravnost žene i dalje imaju manje plate za iste poslove i da ih ne gledaju sa istim poštovanjem bez obzira na to koje zvanje imaju i koje su fakultete završile! Ima onih koje su se izborile i to na kojekakve načine… Ali opet! No neću da produbljujem ovu temu… Možda nekom drugom prilikom kada budem imala nalet inspiracije na tu temu!
Rekoh da neću da se žalim što sam žena ali ne mogu da kažem da me ne zaboli kada pogledam sve te divne odevne predmete koje ne mogu sebi da priuštim ili koje i kad mogu da priuštim ne mogu da nosim zbog svoje konstitucije (Sada bi me neki moji prijatejli ćušnuli i rekli kako nisam u pravu!)!
Šta imam od toga što sam žena - depilaciju svake 3 nedelje jer ne mogu da podnesem ono što nam je svima majka priroda dodelila kao odbrambeni mehanizam, pa onda s vremena na vreme bolne menstruacije, koje je l’ u opšte nisu interesantne, pa onda sve te silne transformacije kroz određene vremenske periode, pa onda i to da patim zato što se svaki kilogram koji nabacim vidi, pa onda bolne noge zbog štikli koje su na nekim poslovima neophodne, pa onda… Ne mogu više ni da se setim svega što se od žene zahteva ili joj je nametnuto
I tu mi nakon svega padne ona, je l’ vrlo Grandovska pesma na pamet sa sve Kraljicom kao nosiocem :
“ Hej da sam musko
samo jedan dan…
…A da znam
sve sto zena zna”…
Ali neću navesti čitavu… Ispoštovaću majku prirodu i ostati kakvo takvo, ali žensko

Nekada davno, u kraljevstvu, daleko, daleko, iza sedam gora i sedam mora, u dvorcu ograđenom visokim zidinama živela je princeza koju je zarobila zla veštica jer je bila lepša od nje… I iz čitave ove nezgodne situacije izbavio ju je mladi princ koji je u nju bio zaljubljen još od prvog momenta kada ju je video, pa makar samo i u snovima… I živeli su srećno do kraja života!
Obično u tim dečijim pričama to ide nekako na ovu foru, ali eto da ne bih bila plagijator i od reči do reči kopirala braću Grim ili Andersena, malo sam karikirala i prepričala vam priču… Ne bojte se - imam poentu čitave ove priče
Ovih dana sam mnogo razmišljala o toj jednoj stvari koja je ranije bila pokretač čitavog sveta, a nije novac! Ranije, dok su ljudi živeli nekako normalnije, imali su i drugačije vrednosti i cenili su tu jedinu nevidljivu i totalno neopipljivu pokretačku stvar na ovom svetu - ljubav!
Danas u principu ne možete, a ni ne smete, da volite a da ne očekujete da će vas to na kraju koštati! Možda sam to samo ja, jer sam ljudsko biće, pa sam volela i dozvolila da budem povređena, ogorčena u ovom trenutku sada i ne mogu da se opustim. Ne žalim se! Naprotiv - ne sećam se kada sam u poslednjih par godina bila srećnija! Imam porodicu koja me voli, prijatelje koji su tu u svakom momentu, ali… Opet sam društveni otpadak! Čak ni moja mama, znate je pričala sam vam u par navrata o njoj, ne može da poveruje da je danas sasvim normalno živeti bez princa i još joj nije jasno da umesto princa na belom konju, stiže samo konj U datom slučaju - ja sam ta kojoj nešto fali!!!
Bilo je dosta serija, knjiga pa i bajki za decu koje su govorile i upućivale na to da kad si sam - nisi dovoljno dobar! I ne samo to nego jednostavno nisi čitava osoba! Zar je to moguće?! Nisam cela ako nemam nekoga ko će da mi kavće za vratom zato što sam stala previše blizu svom prijatelju iz detinjstva, ili što moja kafenisanja sa drugaricama predugo traju, ili u najboljem slučaju što sam obukla toliko kratku suknju da je njegovom drugu jezik ostao na zemlji! E sad, opet, mogu da zamislim reakcije vas koji čitate sve ovo, pa pomislite “Bože, na koje je sve ova budale naletala!” ili “Nije istina da su svi takvi!”… Dobro sam ja svesna toga da nisu svi isti, jer da je tako ja bih se prva smorila na ovom belom svetu! Ali takođe znam i to da više nema priča kao što smo gledali u “Prohujalo sa vihorom” ili možda u “Orkanskim visovima”… Nema više džentlmena i kavaljera ili ljudi u opšte koji bi učinili ustupak da bi vi mogli da dišete slobodno! Niko više nije siguran u sebe samog, i zato su gore navedeni scenariji sve češći!
Ljubav se u današnje vreme drugačije kotira! Jeste da su žene rodno ravnopravne (ali malo sutra) mislim da su muškarci jedva dočekali takvu situaciju! Znam da sada mislite kako sam okorela feministkinja, ali nisam! Od onih sam koji i dalje žele da veruju u bajke i prinčeve na belim konjima, ali takvih više nema! Kako nema?! Pa lako! Danas muškarci čekaju da im priđete, boje vas se zato što koristite svoja prava kao žena… I šta se onda dešava?! Dešava se da stojimo po klubovima i diskotekama i bespomučno se gledamo, ali krišom, da slučajno oni drugi ne bi primetili! Opijamo se samo da se ne bi znalo da nemamo hrabrosti da priđemo nekome i onda kada je pićem sakupimo napravimo budalu od sebe i proizvedemo totalno suprotan efekat!
E, a tu su i oni koji su sakupili petlju i rekli sve ono što misle u oči onom drugom, koji je predstavljao, neću da kažem predmet, ali onog koji je predstavljao želju i požudu… I koji su posle nekog vremena “ljubavi” bili ostavljeni i sada pate jer ne mogu da čuju istinu od osoba koje su im drage! Taj momentat neistine je valjda najgori! Čekanje - ubija! Ali niko ne mari za to!
Nema više dovoljno velikih i hrabrih ljudi koji će voleti do poslednjeg daha i koji će se predavati u potpunosti! Danas su ljudi i suviše sebični i nije im do toga! Radije će gledati tuđu bedu i patnju nego da kažu nekoliko reči koje će sve to okončati!
Poenta ovog mog pisanija jeste da iako znate da možete biti povređeni ipak volite i date celog sebe! Budite iskreni i recite sve ono što vam je na duši, pa makar ta istina i povredila nekog! Bolje i tako nego da ga ćutanje ubija! Istina se prihvati i čovek se tom istinom ojača i promeni na bolje! Počnite da verujete u istinu i ljubav i svet ima potencijala da postane bolje mesto!

P. S U međuvremenu mi je stigla bajka na mail adresu Kako li me je samo slatko nasmejala… Kao da je neko znao šta se kuva u mom loncu

Zaboravljena bajka… Evo najkraće i najljepše bajke koju si ikad čula: Nekoć davno živjela djevojčica koja je svog mladića pitala hoće li je oženit. Mladić je odgovorio: NE!!

Od toga dana djevojčica je živjela sretno do kraja svog života, nikome nije prala, kuhala, peglala, zabavljala se s prijateljicama, radila i trošila je svoj novac na što je htjela.

* KRAJ *

Problem je da nama kad smo bile male te bajke nisu ispričali nego su nas zajebali s onim idiotom na bijelom konju.

Jeste! Puna sam utisaka! Morala sam malo da ih sumiram pa sam čekala čitava tri dana da podelim sve to sa vama!
Bio Tuborg party u našem malom gradu i kao što već rekoh, oboji nam grad, koji je i inače takav, u zeleno, ali malo drečavije i malo bučnije! Ovako nešto je trebalo Zrenjaninu!
Sve je bilo na nivou - rasveta, ozvučenje, Dj - evi, ljudi… Jeste, Zrenjanin ima ljude koji su željni ovakvih stvari! Do duše, ima i onih koji nisu obučeni (da se razumemo, mislim na obuku, a ne na odevanje ) niti navikli na ovakva dešavanja, ali ima dana naučiće i balavci da žive
Moram priznati da sam davno poslednji put bila na ovakvom događaju i da me je moje rođeno telo po malo izdalo! Ali ne žalim što sam, i pored toga što sam ujutru morala da radim, otišla i trezna (na ovom mi organizator neće biti zahvalan) se provela kao nikada do sad u Zrenjaninu!
Bilo je dosta ljudi, u stvari bilo je onoliko koliko je fizički bilo moguće da stane pod Tuborgov šator… I bez obzira na jako slabu ventilaciju (bilo je užasno toplo i zagušljivo!) onima koji su želeli da se dobro provedu i zabave, da đuskaju i skaču i uživaju u dobrim zvucima to ni u najmanju ruku nije smetalo!
Nemate pojma, a ja ne mogu rečima da opišem, koliko mi je žao bilo kada sam u 2 sata po ponoći morala da krenem a atmosfera se taman bila zagrejala! Uh, duša me moja bolela, ali sam znala da ako zaglavim ima da napravim urnebes u saobraćaju jer sam naredni dan trebala da provedem u kolima! A i u ušima mi je zujalo sve negde do 15h Ispaltilo se!
Ma ovde sam, u stari, samo htela da zahvalim svima onima koji su omogućili sve to i kojima je palo na pamet da dovedu deo tog karavana u naš grad i koji su verovali da njihovi sugrađani i dalje znaju da se provode i kako da žive!
HVALA VAM NA PROVODU KOJI STE NAM OMOGUĆILI 31.05.2008!

Evo me već neka dva meseca na ovom blogu… I nisam sigurna da sam vam do sada pričala o svom privatnom životu, mislim jesam, ali ne u detalje ! Moguće je da ne bih ni trebala, ali opet mogu da vam pričam o nekim stvarima…
Sedim juče tako za ovim svojim sokoćalom, kako bi ga moja tetka nazvala stručno, i posredstvom svih onih silnih chat progrmačića koje imam instalirane, do mene dolazi porukica od meni jedne vrlo drage osobe (Da, da… Sad znam da dok čita ovo jasno mu je zašto sam ga išta pitala! Sad ti je već jasno da neću da te kudim, zar ne?! ) kao što ništa više ne pišem na ovom mom blogu…. Eh, što… Pa treba biti inspirisan i napisati što gođ pametno… Ne bi valjalo samo da loopam glooposti! I opet stiže odgovor - za to blogovi i služe! Nemoj sad da misliš da si ti gloopost Daleko si ti od toga
No… Poenta ovog mog posta jeste njegov nagovor i to što je sa par delića koji su promenili njegov život uspeo da me i nasmeje i obraduje… I da shvatim koliko tuđa sreća može mene da učini srećnom
E, pa da počnem sa pričom dok se niste smorili i pobegli glavom bez obzira i nikada više ne pogledate šta ja baljezgam!
Priča je počela… Pa biće da je bila neka 2004. godina kada sam ja rešila da se aktiviram u mojoj omiljenoj organizaciji Studentskoj uniji Tehničkog fakulteta “Mihajlo Pupin”, za one koji čitaju moje životne priče od ranije mnogo poznatija pod imenom SUTFZR! Tamo je bilo svakojakih ljudi koji su na svoje osobne načine obeležili moj život… Bila su dva Ivana, ali samo sam jednom rekla da će moj sin jednog dana nositi njegovo ime! Hahaah…. Kako li sam na brzinu slagala U principu istina je da će moj sin nositi to prelepo ime, ali razlog moje odluke je postojao mnogo pre no što sam se ja rodila Eto, sad znaš da ni ja nisam najsjajnija osoba na svetu
Elem, kao što ste vi već pročitali, je l’ tu je bio Ivan koji je mogao da me istrpi do zla Boga i što je najbitnije mogao je svaki put da me nasmeje… Čak i onda kad sam mu umalo slomila prst jer me je bockao po mom bolnom stomaku… Razlog - više od 500 g špageta koje sam unela u svoj organizam, a on uporan da sazna zašto me stomak boli i zašto sam se toliko nadula a nisam trudna ! Ja sam od one dece koja kad nešto vole ne umeju da stanu!
E onda je Ivan otišao u Amerike, i moram vam priznati da mi je baš nedostajao u tom periodu… Nije bilo šala na račun špageta ili na račun mog piskavog glasa visokih frekvencija koji se razlegao po faxu
Pa je onda Ivan rešio da završi fax i od mene je za diplomski poklon dobio pola kile špageta… Naravno ne obarenih I verovali vi meni ili ne i bez da je otvorio fency kutiju, koju sam sama napravila, znao je šta je unutra Samo se namsejao i odbranio diplomski zmajski! Baš sam bila ponosna što ga znam…
I tako proteklo je vreme, a od Ivana ni traga ni glasa… U tom nekom periodu kreće loodilo sa svim onim frienship networcima… Švrljala sam tamo i trošila mnogo, mnogo vremena… Sve dok nisam natrčala na tu tako poznatu facu! Zamislite moje sreće… Dobro, nisam baš sigurna da je i on mene odmah prepoznao, ipak sam se dobro maskirala
Tu je počelo dopisivanje i sve to tako… Ali ništa od viđanja! Ono što smo se videli u prlazu na Danima Piva ili dok smo bili pijani po kojekavim kafićima i lažna obećanja da će se javiti da pijemo kafu - ne računam!
Zaboravim vam ja na to od svih silnih obaveza i sad pošto sam mnogo bila na relaciji Zrenjanin - Beograd i ostala mesta, ali ovo je nekako najbitnije nisam ni očekivala, pa čak ni u najluđim snovima, sledeću scenu - ulazim u trolu u BGu i čujem kako neko kaže “Gaga”… Stanem ja i kontam - ko bre mene može da zna u BGu!? Podižem pogled i imam šta da vidim - IVAN!!! Svi u pomenutom prevoznom sredstvu su skontali moju sreću heheh Obradovala sam se baš, baš… I vidim simpatično čeljade kako stoji u njegovom zgrljaju… Jaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaw… Kako sam se raspilavila! Normalno kafa je pala… Ispričali smo se siti… I kaže on meni - nema on još nameru da se ženi niti da se vezuje… Još ga peku neke stare rane… OK… Ali nisu sve devojke iste… I na tome se priča završi!
Nastavili svako svojim životom, prepucavali se preko networka i dragih nam chat progrma… Kad, pre neki dan - imam šta i da vidim! “Ivan is engaged!” Je l’?! Kaže mi da ga mala načisto smotala! Hihihi što volem kad sam u pravu! Hihihi
Konac čitave ove moje priče je da vam kažem koliko je mene u stvari to obradovalo! I koliko sam se ja juče čitav dan super osećala… Verujte mi da bih volela svaki dan da čujem tako dobre vesti! Pogotovo kada znam da je osoba neprevaziđenog kalibra i da to u potpunosti i zaslužuje!
Tako da, dragi moj Ivane, mislim da sam ti to par puta već i rekla, ali ja ti od srca želim svu sreću ovog sveta, jer ti manje od toga i ne zaslužuješ! I moram da ti kažem još i ovo - pamet u glavu, ono što valja čuvaj kao malo vode na dlanu! Ne sumnjam da hoćeš, ali opet napominjem! I… Nadam se da sam te dobvoljno nafalila i da sad možeš da se udaš

Hah! Evo mene opet da se bunim kao i obično do sada! Kao pravićemo se da se niste navikli i pravićemo se da ovo neko s vremena i na vreme od onih koji bi trebalo ovo da čitaju - pročitaju!
Elem, o čemu se radi… U prošlom postu kada sam vam pisala o mom skromnom mišljenju  o našem gradu i njegovom lošem saobraćajnom organizovanju i o nekoj odgovornosti - to sam ozbiljno i mislila!
Jutros mi se desilo nešto što mrzim najviše na svetu celom i to sa jako jako dobrim razlogom (možda vam jednom ispričam nešto i o tome, ali to je i dalje jako privatno i nisam još dovoljno hrabra da to podelim) - telefon mi je zazvonio u 7.30h! Kao i prošli put, vesti nisu bile prijatne! Sa druge strane žice bila je moja mama, sećate se - to je ista ona koja me je okrivila da sam pokvarila njena kola :D, koja je drhtavim glasom rekla sestri da dodje kolima po nju 500 m dalje od naše kuće!? A?! Ženo šta će ti prevoz za tako malo… Mislim nije bila na pijaci to je sigurno jer je krenula kod doktora… Na posao još nije mogla da ode… A znam da nije ni pazarila ništa u prodavnici koja se tu nalazi jer, za - boga - miloga SEDAM SATI I TRIDESET MINUTA JE!!! Na to se mojoj sestri, a moram priznati i meni nadvio taman oblak nad glavu… Mislim u našoj situaciji i sa maminim zdravstvenim stanjem… Sve je moguće! Uplašila sam se! STVARNO! Pozvala sam je još jednom i mirno koliko god je to bilo u mojoj moći, dok mi je srce kucalo tolikom brzinom i tako glasno da sam mislila da će ga i mama preko mobilnog čuti, i pitala šta joj je!? Na to je ona rekla… Pa nije ništa strašno, mamu je NEKO oborio sa bicikla!!! Stanem ja tu… Porazmislim malo… Kako bre “neko”!? Udahnem duboko i kažem joj da je sestra krenula ka njoj… A moja mila jadna i uplašena sestra ne može da startuje kola koliko joj se ruke tresu…
Sestra otišla, a meni se kida stomak… Ne znam šta se dešava… Pozovem mamu opet na mobilni i javi se sestra, pošto je konačno uspela da startuje auto i naravno nije joj mnogo trebalo da stigne do mesta (ne)zgode… Kaže čekaju miliciju!  Obučem se na brzinu i otrčim tamo i imam šta i da vidim - mama sva prljava i otečena u licu, krvava… Blagi užas jednom rečju! O. K. Još jednom od kad sam ustala udahnem duboko i priđem mami pokušavajući da delujem smireno! U tom momentu policajac daje mami da piše izjavu, ali ona sirota od šoka i od bola a i nije imala naočare u sebe kaže da daju sestri…  A ona i onako ima loš rukopis a zamislite je sada u ovoj situaciji - tresla se k’o prut a kamo li da uspe da napiše nešto! I šta ću krenem ja da pišem i kroz samu izjavu skontam da je neki lik kolima udrario mamim bicikl oko 7.10 (ovo sve se dešavalo oko 7.40, a policija je bila stigla 3 minuta pre toga!) i produžio dalje… To bi u američkim filmovima nazvali hit’n'run! Iza nje se nalazila jedna žena, koja je takođe vozila bicikl, ali je imala sreće te bila iza mame, i koja je sve videla i nije se odvajala od mame dok sestra nije stigla… Uspeli su da vide da je auto bio siv, ali te današnje žene - ni jedna od njih tri, tu se našla i devojka koja je morala na bus pa nije mogla da ostane ali je dala svoj doprinos zabeleživši brojeve tablica, nije znala da kaže koje je marke automobil!!! Eh… Ima da pošaljem  mamu na kraći kurs prepoznavanja automobila!
I onda kada je konačno sve to bilo gotovo oko uviđaja kontaš da će ostatak biti lakši, kad ono ne lezi vraže! I ako je htela ne htela učestvovala u saobraćajnom udesu kada je stigla na urgentni morala je da preda knjižicu i čeka 3 sata da bi je pregledali a potojm poslali na rentgen da bi utvrdili koje su joj kosti polomljenje i da li u opšte ima nekih drugih povreda!!! Znači tek to me je iznerviralo!
I eto vam zanimljivog dana mog! Hvala policajcima - pojavili su se i obavili svoj posao, pa makar i posle pola sata! A za doktore našeg grada od pre mnogo godina nemam reči! A samo kad se setim da sam i ja htela da budem jedan od njih(ajde neću da budem do kraja ogavni skot pa ću reći da i među njima ima izuzetaka koji poštuju zakletvu koju su položili na početku svog rada i njima skidam kapu!)! Čudni su putevi Gospodnji definitivno!
Mojoj mami je od dana današnjeg zabranjeno da vozi bicikl! I kao što sam apelovala na roditelje sada apelujem na klince i pored toga što znam da su oni u saobraćaju nejaki i ne mogu kao ja mojoj mami da zabrane neke stvari Ali znam za tu vezu! Znam da mogu da ih čuvaju i paze koliko god je to u njihovoj moći! Takođe  znam koliko sam zahvalna na tome što je moja mama prošla kroz ovaj pakao samo sa slomljenom lakatnom kosti i par modrica! Kažem “samo” iako znam da je to boli jako ali - moglo je biti mnogo gore! Ali da ne čuje zlo…

I još jednom za kraj ovog mog izliva samo želim da kažem još jednu stvar:
TO ŠTO VAM JE NEKO DAO DOZVOLU I AUTO NIKAKO NE ZNAČI DA STE BOGOVI I JEDINI NA PUTU! NA ISTOM TOM PUTU NALAZE SE I LJUDI KOJI IMAJU PREČA POSLA OD UMIRANJA ILI PREŽIVLJAVANJA TRAUMA BILO KOJE VRSTE!!!

Došlo još jedno proleće u ovaj naš mali Zrenjanin… Dobro, sad nećemo polemisati o tome koliko je mali ili veliki… Ali, nije to kao prethodnih godine, proleće - sa lepim nijansama zelene (da, ja ne volim zelenu) i sa svim onim lepim mirisima i podivljalim hormonima! Ne nije takvo - ovo je jedno od onih proleća koje je krenulo da zavija majke u crno! I to mi se ni najmanje ne dopada!
Slušam ovih dana svakojake priče, o tome kako se ovome desilo ovo a onome ono… I ne verujem! Nije im dosta upozorenja na sve strane!? Nije im dosta što su tuđe majke lile suze i što su tuđi očevi starili u momentu od tuge! NE! Moraju sami da se pokažu da budu još gori i da oni mogu to još luđe!
Džaba je bila i kampanje NE BRŽE OD ŽIVOTA!
Trenutno sam užasno ogorčena nekim stvarima koje su se desile i nije mi jasno kako toj našoj mladeži, kojoj i ja na neki način još uvek pripadam, nije jasno da time što rade neće povrediti samo sebe, već da mogu povrediti i druge, koji nisu mislili kao oni!
I iskreno, ne mogu ni da mislim trezveno u ovom trenutku od količine besa koji se sakupio u mom telu, pa ću da iskoristim ovu priliku i da apelujem na sve roditelje ovog našeg grada, a možda i šire da povedu računa o svojoj deci jer znam da bez obzira na to koliko vole da im udovoljavaju čak i u najluđim željama ti isti roditelji ipak i pre svega najviše vole živote svoje dece! I zato, dragi roditelji, ispunjavajte želje koje im ne mogu nauditi, a to što će proliti koju suzu zato što nisu dobili motor ili mobilni telefon - samo će ih ojačati i načiniti boljim i vrednijim ljudima!

NE BRŽE OD ŽIVOTA!

Eh.. Možda po malo razočarana, ali šta da se radi! Moj faovrit nad favoritima, koji je čak i moju mamu nasmejavao do suza, Ajs Nigrutin a. k. a. Čava Ledeni… E sad da me ubijete, ne znam kako se preziva, ali mu majka dade ime Vladan Sve u svemu, svim srcem sam navijala za njega, ali eto! Kad malo bolje porazmislim sve je bolje odtoga da je pare Milić Vukašinović, koji mi je btw do pre neki dan bio jedan od favorita, ali kad je čovek pokazao ko je i šta je! Evo biću cool i reći - ČESTITAM MIMI!
No, to ću sada da ostavim za sobom… I definitivno imam jako dobar razlog da kažem da više neću gledati Velikoga Brata Znam da ću sada još više da slušam muziku koju sam do sada slušala i da mi neće biti dosadno, jer textovi pesama definitivno nisu srceparajući, niti ljubavni, ali su u potpunosti realni i istiniti!
A što se naslova tiče! Moram nekome da ispričam, makar ovako, a i mislim da je možda najsigurnije pošto moja mama ne ide na net! Danas je prala kola i primetila je daje “neko” ogrebao auto Naravno da nisam ja, ali šta da se radi!
Sad bih kačila slike, ali moram priznati da još nisam dobvoljno istraživala ovo čudo i da još nisam izvalila kako treba to da se radi! Znači cimaću admina!
Mislim da mi je inspiracija po malo i isparila, a i rekla sam sve što sam htela… Do neke sledeće prilike, pozz za vas i za admina sa pesmom “Imaš mnogo lepe oči, moja bićeš ove noći…” by Bad Copy!

Malo sam umorna pa ne mogu baš da sročim sve svoje misli tako da predstavljaju neku normalnu i kompaktnu celinu, i nadam se da onima koji, ako takvih bude i bilo, budu pročitali to neće zaparati pogled ili napraviti konfuziju u glavi…
Eto, možda nekome zvuči čudno naslov koji sam dala ovom svom tekstu… Ali zaista je tako! Osećam se jednom od srećnijih osoba! Život mi je ispunjen, dinamičan i mislim da to svako ko me poznaje može da potvrdi!
Eto baš danas je uspeo da mi se pokvari auto! Sreća pa je moja mama, koja me je inče prošle nedelje optužila da sam pokvarila menjač i kako nisam nežna prema istom, bila samnom u kolima pa nije mogla i to da doda na moj već toliko ukaljan dosije vozača Srećom, nije bio nikakav strašniji kvar i uspeli smo uz asistenciju pojedinih komšija iz naselja u kom se kvar desio da ga saniramo! A takođe i da na destinaciju na koju smo se uputili stignemo zahvaljujući ljubaznim komšijama iz Kleka koje su se igrom sudbine zadesile baš u neposrednoj blizini! Ponekad pomislim da imam više sreće nego pameti! I mogu vam reći da to u opšte nije loše!
Dalje… Samo da vam kažem da dok kuckam ove redove trpim bolove u rukama, jer sam dobila zapaljenje mišića od vukljanja silnih promo materijala… Ne žalim se samo vam kažem! I da… Moj levi guz trpi takođe izuzetne bolove E sad ne bih i za ovaj bol mogla da optužim jadne promo materijale, ali mogla bih da okrivim kvačilo… Što ću upravo i da uradim! Glupo kvačilo koje ne hvata brzo
Eh… Ne znam da li sam uspela ukratko sve da vam kažem… Polako počinjem da gubim niti svojih misli, ali znam da vam moram reći još jednu stvar - ČITAJTE ZRENJANINSKE! I obratite pažnju na mladog gospodina koji se na ovonedeljnom izdanju nalazi na naslovnoj strani, a kojeg ovom prilikom pozdravljam! Druže Kostimire, smatrajte se pozdravljenim!