Špageti :)
May 15th, 2008 | Posted by gaga | Category: Nesvrstane teme i klejbezable1 Comment
Evo me već neka dva meseca na ovom blogu… I nisam sigurna da sam vam do sada pričala o svom privatnom životu, mislim jesam, ali ne u detalje 
! Moguće je da ne bih ni trebala, ali opet mogu da vam pričam o nekim stvarima…
Sedim juče tako za ovim svojim sokoćalom, kako bi ga moja tetka nazvala stručno, i posredstvom svih onih silnih chat progrmačića koje imam instalirane, do mene dolazi porukica od meni jedne vrlo drage osobe 
(Da, da… Sad znam da dok čita ovo jasno mu je zašto sam ga išta pitala! Sad ti je već jasno da neću da te kudim, zar ne?! ) kao što ništa više ne pišem na ovom mom blogu…. Eh, što… Pa treba biti inspirisan i napisati što gođ pametno… Ne bi valjalo samo da loopam glooposti! I opet stiže odgovor - za to blogovi i služe! Nemoj sad da misliš da si ti gloopost 
Daleko si ti od toga 
No… Poenta ovog mog posta jeste njegov nagovor i to što je sa par delića koji su promenili njegov život uspeo da me i nasmeje i obraduje… I da shvatim koliko tuđa sreća može mene da učini srećnom
E, pa da počnem sa pričom dok se niste smorili i pobegli glavom bez obzira i nikada više ne pogledate šta ja baljezgam!
Priča je počela… Pa biće da je bila neka 2004. godina kada sam ja rešila da se aktiviram u mojoj omiljenoj organizaciji Studentskoj uniji Tehničkog fakulteta “Mihajlo Pupin”, za one koji čitaju moje životne priče od ranije mnogo poznatija pod imenom SUTFZR! Tamo je bilo svakojakih ljudi koji su na svoje osobne načine obeležili moj život… Bila su dva Ivana, ali samo sam jednom rekla da će moj sin jednog dana nositi njegovo ime! Hahaah…. Kako li sam na brzinu slagala U principu istina je da će moj sin nositi to prelepo ime, ali razlog moje odluke je postojao mnogo pre no što sam se ja rodila Eto, sad znaš da ni ja nisam najsjajnija osoba na svetu
Elem, kao što ste vi već pročitali, je l’ tu je bio Ivan koji je mogao da me istrpi do zla Boga i što je najbitnije mogao je svaki put da me nasmeje… Čak i onda kad sam mu umalo slomila prst jer me je bockao po mom bolnom stomaku… Razlog - više od 500 g špageta koje sam unela u svoj organizam, a on uporan da sazna zašto me stomak boli i zašto sam se toliko nadula a nisam trudna ! Ja sam od one dece koja kad nešto vole ne umeju da stanu!
E onda je Ivan otišao u Amerike, i moram vam priznati da mi je baš nedostajao u tom periodu… Nije bilo šala na račun špageta ili na račun mog piskavog glasa visokih frekvencija koji se razlegao po faxu
Pa je onda Ivan rešio da završi fax i od mene je za diplomski poklon dobio pola kile špageta… Naravno ne obarenih I verovali vi meni ili ne i bez da je otvorio fency kutiju, koju sam sama napravila, znao je šta je unutra Samo se namsejao i odbranio diplomski zmajski! Baš sam bila ponosna što ga znam…
I tako proteklo je vreme, a od Ivana ni traga ni glasa… U tom nekom periodu kreće loodilo sa svim onim frienship networcima… Švrljala sam tamo i trošila mnogo, mnogo vremena… Sve dok nisam natrčala na tu tako poznatu facu! Zamislite moje sreće… Dobro, nisam baš sigurna da je i on mene odmah prepoznao, ipak sam se dobro maskirala
Tu je počelo dopisivanje i sve to tako… Ali ništa od viđanja! Ono što smo se videli u prlazu na Danima Piva ili dok smo bili pijani po kojekavim kafićima i lažna obećanja da će se javiti da pijemo kafu - ne računam!
Zaboravim vam ja na to od svih silnih obaveza i sad pošto sam mnogo bila na relaciji Zrenjanin - Beograd i ostala mesta, ali ovo je nekako najbitnije nisam ni očekivala, pa čak ni u najluđim snovima, sledeću scenu - ulazim u trolu u BGu i čujem kako neko kaže “Gaga”… Stanem ja i kontam - ko bre mene može da zna u BGu!? Podižem pogled i imam šta da vidim - IVAN!!! Svi u pomenutom prevoznom sredstvu su skontali moju sreću heheh Obradovala sam se baš, baš… I vidim simpatično čeljade kako stoji u njegovom zgrljaju… Jaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaw… Kako sam se raspilavila! Normalno kafa je pala… Ispričali smo se siti… I kaže on meni - nema on još nameru da se ženi niti da se vezuje… Još ga peku neke stare rane… OK… Ali nisu sve devojke iste… I na tome se priča završi!
Nastavili svako svojim životom, prepucavali se preko networka i dragih nam chat progrma… Kad, pre neki dan - imam šta i da vidim! “Ivan is engaged!” Je l’?! Kaže mi da ga mala načisto smotala! Hihihi što volem kad sam u pravu! Hihihi
Konac čitave ove moje priče je da vam kažem koliko je mene u stvari to obradovalo! I koliko sam se ja juče čitav dan super osećala… Verujte mi da bih volela svaki dan da čujem tako dobre vesti! Pogotovo kada znam da je osoba neprevaziđenog kalibra i da to u potpunosti i zaslužuje!
Tako da, dragi moj Ivane, mislim da sam ti to par puta već i rekla, ali ja ti od srca želim svu sreću ovog sveta, jer ti manje od toga i ne zaslužuješ! I moram da ti kažem još i ovo - pamet u glavu, ono što valja čuvaj kao malo vode na dlanu! Ne sumnjam da hoćeš, ali opet napominjem! I… Nadam se da sam te dobvoljno nafalila i da sad možeš da se udaš
Još jedan pogled na naš grad
May 8th, 2008 | Posted by gaga | Category: ja o gradu3 Comments
Hah! Evo mene opet da se bunim kao i obično do sada! Kao pravićemo se da se niste navikli i pravićemo se da ovo neko s vremena i na vreme od onih koji bi trebalo ovo da čitaju - pročitaju!
Elem, o čemu se radi… U prošlom postu kada sam vam pisala o mom skromnom mišljenju o našem gradu i njegovom lošem saobraćajnom organizovanju i o nekoj odgovornosti - to sam ozbiljno i mislila!
Jutros mi se desilo nešto što mrzim najviše na svetu celom i to sa jako jako dobrim razlogom (možda vam jednom ispričam nešto i o tome, ali to je i dalje jako privatno i nisam još dovoljno hrabra da to podelim) - telefon mi je zazvonio u 7.30h! Kao i prošli put, vesti nisu bile prijatne! Sa druge strane žice bila je moja mama, sećate se - to je ista ona koja me je okrivila da sam pokvarila njena kola :D, koja je drhtavim glasom rekla sestri da dodje kolima po nju 500 m dalje od naše kuće!? A?! Ženo šta će ti prevoz za tako malo… Mislim nije bila na pijaci to je sigurno jer je krenula kod doktora… Na posao još nije mogla da ode… A znam da nije ni pazarila ništa u prodavnici koja se tu nalazi jer, za - boga - miloga SEDAM SATI I TRIDESET MINUTA JE!!! Na to se mojoj sestri, a moram priznati i meni nadvio taman oblak nad glavu… Mislim u našoj situaciji i sa maminim zdravstvenim stanjem… Sve je moguće! Uplašila sam se! STVARNO! Pozvala sam je još jednom i mirno koliko god je to bilo u mojoj moći, dok mi je srce kucalo tolikom brzinom i tako glasno da sam mislila da će ga i mama preko mobilnog čuti, i pitala šta joj je!? Na to je ona rekla… Pa nije ništa strašno, mamu je NEKO oborio sa bicikla!!! Stanem ja tu… Porazmislim malo… Kako bre “neko”!? Udahnem duboko i kažem joj da je sestra krenula ka njoj… A moja mila jadna i uplašena sestra ne može da startuje kola koliko joj se ruke tresu…
Sestra otišla, a meni se kida stomak… Ne znam šta se dešava… Pozovem mamu opet na mobilni i javi se sestra, pošto je konačno uspela da startuje auto i naravno nije joj mnogo trebalo da stigne do mesta (ne)zgode… Kaže čekaju miliciju! Obučem se na brzinu i otrčim tamo i imam šta i da vidim - mama sva prljava i otečena u licu, krvava… Blagi užas jednom rečju! O. K. Još jednom od kad sam ustala udahnem duboko i priđem mami pokušavajući da delujem smireno! U tom momentu policajac daje mami da piše izjavu, ali ona sirota od šoka i od bola a i nije imala naočare u sebe kaže da daju sestri… A ona i onako ima loš rukopis a zamislite je sada u ovoj situaciji - tresla se k’o prut a kamo li da uspe da napiše nešto! I šta ću krenem ja da pišem i kroz samu izjavu skontam da je neki lik kolima udrario mamim bicikl oko 7.10 (ovo sve se dešavalo oko 7.40, a policija je bila stigla 3 minuta pre toga!) i produžio dalje… To bi u američkim filmovima nazvali hit’n'run! Iza nje se nalazila jedna žena, koja je takođe vozila bicikl, ali je imala sreće te bila iza mame, i koja je sve videla i nije se odvajala od mame dok sestra nije stigla… Uspeli su da vide da je auto bio siv, ali te današnje žene - ni jedna od njih tri, tu se našla i devojka koja je morala na bus pa nije mogla da ostane ali je dala svoj doprinos zabeleživši brojeve tablica, nije znala da kaže koje je marke automobil!!! Eh… Ima da pošaljem mamu na kraći kurs prepoznavanja automobila!
I onda kada je konačno sve to bilo gotovo oko uviđaja kontaš da će ostatak biti lakši, kad ono ne lezi vraže! I ako je htela ne htela učestvovala u saobraćajnom udesu kada je stigla na urgentni morala je da preda knjižicu i čeka 3 sata da bi je pregledali a potojm poslali na rentgen da bi utvrdili koje su joj kosti polomljenje i da li u opšte ima nekih drugih povreda!!! Znači tek to me je iznerviralo!
I eto vam zanimljivog dana mog! Hvala policajcima - pojavili su se i obavili svoj posao, pa makar i posle pola sata! A za doktore našeg grada od pre mnogo godina nemam reči! A samo kad se setim da sam i ja htela da budem jedan od njih(ajde neću da budem do kraja ogavni skot pa ću reći da i među njima ima izuzetaka koji poštuju zakletvu koju su položili na početku svog rada i njima skidam kapu!)! Čudni su putevi Gospodnji definitivno!
Mojoj mami je od dana današnjeg zabranjeno da vozi bicikl! I kao što sam apelovala na roditelje sada apelujem na klince i pored toga što znam da su oni u saobraćaju nejaki i ne mogu kao ja mojoj mami da zabrane neke stvari Ali znam za tu vezu! Znam da mogu da ih čuvaju i paze koliko god je to u njihovoj moći! Takođe znam koliko sam zahvalna na tome što je moja mama prošla kroz ovaj pakao samo sa slomljenom lakatnom kosti i par modrica! Kažem “samo” iako znam da je to boli jako ali - moglo je biti mnogo gore! Ali da ne čuje zlo…
I još jednom za kraj ovog mog izliva samo želim da kažem još jednu stvar:
TO ŠTO VAM JE NEKO DAO DOZVOLU I AUTO NIKAKO NE ZNAČI DA STE BOGOVI I JEDINI NA PUTU! NA ISTOM TOM PUTU NALAZE SE I LJUDI KOJI IMAJU PREČA POSLA OD UMIRANJA ILI PREŽIVLJAVANJA TRAUMA BILO KOJE VRSTE!!!