Gaga - beta testera

Hah! Evo mene opet da se bunim kao i obično do sada! Kao pravićemo se da se niste navikli i pravićemo se da ovo neko s vremena i na vreme od onih koji bi trebalo ovo da čitaju - pročitaju!
Elem, o čemu se radi… U prošlom postu kada sam vam pisala o mom skromnom mišljenju  o našem gradu i njegovom lošem saobraćajnom organizovanju i o nekoj odgovornosti - to sam ozbiljno i mislila!
Jutros mi se desilo nešto što mrzim najviše na svetu celom i to sa jako jako dobrim razlogom (možda vam jednom ispričam nešto i o tome, ali to je i dalje jako privatno i nisam još dovoljno hrabra da to podelim) - telefon mi je zazvonio u 7.30h! Kao i prošli put, vesti nisu bile prijatne! Sa druge strane žice bila je moja mama, sećate se - to je ista ona koja me je okrivila da sam pokvarila njena kola :D, koja je drhtavim glasom rekla sestri da dodje kolima po nju 500 m dalje od naše kuće!? A?! Ženo šta će ti prevoz za tako malo… Mislim nije bila na pijaci to je sigurno jer je krenula kod doktora… Na posao još nije mogla da ode… A znam da nije ni pazarila ništa u prodavnici koja se tu nalazi jer, za - boga - miloga SEDAM SATI I TRIDESET MINUTA JE!!! Na to se mojoj sestri, a moram priznati i meni nadvio taman oblak nad glavu… Mislim u našoj situaciji i sa maminim zdravstvenim stanjem… Sve je moguće! Uplašila sam se! STVARNO! Pozvala sam je još jednom i mirno koliko god je to bilo u mojoj moći, dok mi je srce kucalo tolikom brzinom i tako glasno da sam mislila da će ga i mama preko mobilnog čuti, i pitala šta joj je!? Na to je ona rekla… Pa nije ništa strašno, mamu je NEKO oborio sa bicikla!!! Stanem ja tu… Porazmislim malo… Kako bre “neko”!? Udahnem duboko i kažem joj da je sestra krenula ka njoj… A moja mila jadna i uplašena sestra ne može da startuje kola koliko joj se ruke tresu…
Sestra otišla, a meni se kida stomak… Ne znam šta se dešava… Pozovem mamu opet na mobilni i javi se sestra, pošto je konačno uspela da startuje auto i naravno nije joj mnogo trebalo da stigne do mesta (ne)zgode… Kaže čekaju miliciju!  Obučem se na brzinu i otrčim tamo i imam šta i da vidim - mama sva prljava i otečena u licu, krvava… Blagi užas jednom rečju! O. K. Još jednom od kad sam ustala udahnem duboko i priđem mami pokušavajući da delujem smireno! U tom momentu policajac daje mami da piše izjavu, ali ona sirota od šoka i od bola a i nije imala naočare u sebe kaže da daju sestri…  A ona i onako ima loš rukopis a zamislite je sada u ovoj situaciji - tresla se k’o prut a kamo li da uspe da napiše nešto! I šta ću krenem ja da pišem i kroz samu izjavu skontam da je neki lik kolima udrario mamim bicikl oko 7.10 (ovo sve se dešavalo oko 7.40, a policija je bila stigla 3 minuta pre toga!) i produžio dalje… To bi u američkim filmovima nazvali hit’n'run! Iza nje se nalazila jedna žena, koja je takođe vozila bicikl, ali je imala sreće te bila iza mame, i koja je sve videla i nije se odvajala od mame dok sestra nije stigla… Uspeli su da vide da je auto bio siv, ali te današnje žene - ni jedna od njih tri, tu se našla i devojka koja je morala na bus pa nije mogla da ostane ali je dala svoj doprinos zabeleživši brojeve tablica, nije znala da kaže koje je marke automobil!!! Eh… Ima da pošaljem  mamu na kraći kurs prepoznavanja automobila!
I onda kada je konačno sve to bilo gotovo oko uviđaja kontaš da će ostatak biti lakši, kad ono ne lezi vraže! I ako je htela ne htela učestvovala u saobraćajnom udesu kada je stigla na urgentni morala je da preda knjižicu i čeka 3 sata da bi je pregledali a potojm poslali na rentgen da bi utvrdili koje su joj kosti polomljenje i da li u opšte ima nekih drugih povreda!!! Znači tek to me je iznerviralo!
I eto vam zanimljivog dana mog! Hvala policajcima - pojavili su se i obavili svoj posao, pa makar i posle pola sata! A za doktore našeg grada od pre mnogo godina nemam reči! A samo kad se setim da sam i ja htela da budem jedan od njih(ajde neću da budem do kraja ogavni skot pa ću reći da i među njima ima izuzetaka koji poštuju zakletvu koju su položili na početku svog rada i njima skidam kapu!)! Čudni su putevi Gospodnji definitivno!
Mojoj mami je od dana današnjeg zabranjeno da vozi bicikl! I kao što sam apelovala na roditelje sada apelujem na klince i pored toga što znam da su oni u saobraćaju nejaki i ne mogu kao ja mojoj mami da zabrane neke stvari Ali znam za tu vezu! Znam da mogu da ih čuvaju i paze koliko god je to u njihovoj moći! Takođe  znam koliko sam zahvalna na tome što je moja mama prošla kroz ovaj pakao samo sa slomljenom lakatnom kosti i par modrica! Kažem “samo” iako znam da je to boli jako ali - moglo je biti mnogo gore! Ali da ne čuje zlo…

I još jednom za kraj ovog mog izliva samo želim da kažem još jednu stvar:
TO ŠTO VAM JE NEKO DAO DOZVOLU I AUTO NIKAKO NE ZNAČI DA STE BOGOVI I JEDINI NA PUTU! NA ISTOM TOM PUTU NALAZE SE I LJUDI KOJI IMAJU PREČA POSLA OD UMIRANJA ILI PREŽIVLJAVANJA TRAUMA BILO KOJE VRSTE!!!